Zovi su u našem
narodu pripisivane mnoge magijske moći. Smatrana je za sveto ili demonsko drvo.
Verovalo se da u njenim krošnjama žive vile i iz tog razloga loša je sreća
ukoliko neko poseče drvo zove.
U pojedinim
krajevima zova je sađena u okolini štala i obora kao zaštita od zlih sila i
veštica. Smatra se i da nije dobro zaspati pod zovom jer njeni opojni mirisi
mogu potpuno da ’’ izokrenu svest’’ onoga koji spava.
Po starom srpskom
običaju, na Badnje veče grančice zove se potapaju u ulje i pale se, jer se
veruje da se tim plamenom plaše i rasteruju veštice i demoni.
U narodu se kaže
da tamo gde raste zova ima podzemnih
voda, te da je to mesto pogodno za kopanje bunara.
Stari Prusi su
verovali da njihov bog Kait živi pod drvetom zove, dok se u Tirolu zova sadila
na groblju. Ukoliko drvo sledeće godine procveta to znači da je duša umrloga
otišla u raj.
U prilog magijskoj
moći zove govore i verovanja u pojedinim krajevima da ako se detetu oči na
krštenju premažu zovom, ono u budućnosti postaje vidovito.
U starom Rimu,
lica statua bogova o velikim praznicima premazivana su bojom od bobica zove.
Legende o
magijskoj moći zove još uvek su prisutne, pa se u nekim krajevima ona seče
jer se veruje da se ispod nje okupljaju veštice.
Bilo da je sveto
ili demonsko drvo, činjenica je da je zova veoma lekovita biljka i da je puno
korišćena u narodnoj medicini. Lekovita je kod plućnih bolesti, kašlja i gripa,
kod reumatskih oboljenja, problema sa urinarnim traktom.
Sambucus nigra, odnosno zova ili bazga je samonikla
biljka u obliku grma ili nižeg drveta od 3 do 10 m visine. Cveta sitnim
žućkastobelim cvetovima koji su sakupljeni u krupne štitaste cvasti
prijatnog mirisa. Listovi su neparno perasti s nazubljenim rubovima. Cveta od
aprila do juna, a potom se na mestima cvetova stvaraju plodovi-bobice koje
su u početku zelene, a dozrevaju u avgustu.
Zova raste na
rubovima šuma i osunčanim delovima šume, na zapuštenim mestima i u blizini
naselja.
Poreklom je iz
Evrope, ali je danas rasprostranjena širom sveta.
Najpoznatiji
narodni nazivi za ovu biljku su: bagza, baz, baza, bazgovina, cma zova, zova,
zovika, crna jova, grubijan drvo, evropska jova, starac, abzov, obzova,
bažovina, bazag, bazdov, bazovika, bazgovina, belika, bzovka, budzova, buzovka,
zaovljika, zovik, zovljika, zofa, zoha, obzovka, ovzovina, pitomi boz, crna
zovika...
U lekovite svrhe koristi se cvet, a nešto
ređe plod (zreo) list i kora. Cvetovi sadrže etarsko ulje sa oko 40 materija:
flavonoidi, glikozidi, hlorogenska kiselina, sluz, tanini, pektini i dr. U
plodu su prisutni glikozidi, tanini, malo etarskog ulja, šećer, voćne kiseline,
vitamin C, vitamini B kompleksa i dr. Sličnog sastava su i listovi. Svi delovi
su bogati mineralnim materijama (gvožđe, natrijum, kalijum) i njihovim solima.
Čaj od cvetova
zove koristi se u lečenju prehlade, bronhitisa, kašlja, gripa, početne upale pluća,
jake kijavice, teškog disanja, astme, kod početne tuberkuloze, šećerne bolesti
i kod svih reumatskih oboljenja. Naročito je značajna upotreba zove kod
snižavanja telesne teperature, jer podstiče rad znojnih žlezda, a deluje i
kao diuretik.
U jednoj studiji
koja je objavljena u Journal of Alternative Complemantary Medicine, dokazano je
delovanje zove kod influenze tipa B. Pacijenti koji su koristili
ekstrakt zove mnogo brže su se oporavili od ostalih pacijenata koji su bili deo
ove studije. Ova studija objavljena 2004. pokazala je da su kod 93% pacijenata
koji su koristili ovaj ekstrakt u roku od dva dana simptomi bolesti nestali,
dok je kod drugih pacijenata oporavak trajao šest dana.
Zova se koristi kod svih virusnih infekcija.
Listovi ove biljke su otrovni i nisu
jestivi, kao ni plodovi dok su zeleni zbog otrovnog glikozida. Plod se upoterbljava kao laksans i
sredstvo za pojačano mokrenje i znojenje, zatim kod neuralgije i išijasa.
Plodovi se za unutrašnju upotrebu
mogu koristiti tek kada sazre i skuvaju se. Od ovih bobica se mogu spravljati
džemovi i marmelade. U našoj tradicije od zove se spravlja i sirup, odnosno
sok.
U tradicionalnoj
kineskoj medicini od zove se pravi vino koje se koristi protiv reumatizma i
traumatoloških povreda.
U Nemačkoj se prave jogurti sa plodovima i
cvetovima zove, a u Italiji i Austiji cvetovi zove se kuvaju ili prže, a
potom posipaju šećerom u prahu ili cimetom, te se tako služe kao dezerti.
U Slovačkoj se od grana zove prave flaute,
odnosno frule, a sličan instrument se pravi i u Mađarskoj.
Zova se nekada
vezivala konjima za rep, jer njen miris rasteruje muve.
U zimsko doba
kada se drvo ili žbun zove osuši na njemu se stvara pečurka koja se zove Judino
uho (Auricularia auricula-judae), koja je izuzetno lekovita. Tako se zove jer
neverovatno podseća na ljudsko uho, a po verovanjima Juda se obesio o drvo
zove. Ova pečurka se koristi kao lek za poboljšanje krvotoka, kao i kod krvarenja.
Smanjuje nivo holesterola i triglicerida u krvi.
Lekoviti preparati i kulinarski specijaliteti
od zove
Čaj
Čaj od cvetova
zove koristi se u lečenju prehlade, bronhitisa, kašlja, gripa, početne upale
pluća, kijavice, teškog disanja, astme, kod početne tuberkuloze i svih
reumatskih bolesti. Potrebno je da cvetovi pri sušenju zadrže svoju boju.
Ukoliko pocrne nisu za upotrebu.
Dve kašičice
sušenog cveta prelije se šoljom vruće, proključale vode i ostavi da stoji 10
minuta. Procediti i zasladiti po želji. Piju se dve šolje čaja na dan.
Čaj od kore grana
i stabla biljke koristi se za otklanjanja poteškoća pri mokrenju, smetnji pri
radu bubrega i bešike, za izlučivanje tečnosti iz organizma,kod edema. Takođe
reguliše i stolicu. Za čaj se koristi unutrašnji deo kore, dok se spoljašnji
ostruže i baci. Koristi se jedna mala, ravna kašičica na šolju vode. Potrebno
je biti veoma oprezan kod doziranja jer se u kori nalazi otrovni glikozid. Pije
se jedna šolja dnevno u većim razmacima gutljaj po gutljaj.
Čaj od lišća zove
koristi se kod šećerne bolesti, bolesti jetre, bubrega, pluća i creva, za
čišćenje krvi. Listovi se beru tek kada se potpuno razviju i suše se na
promaji. Na šolju ključale vode ide 6 do 7 listića, koji se kuvaju desetak
minuta. Procediti i piti u razmacima. Listovi zove nisu jestivi zbog otrovnog
glikozida.
Sirup (sok)
Sveži cvetovi
zove (tek procvetali, nikako precvetali) otkinu se sa peteljke i potope u
vodu. Na 1l prokuvane i ohlađene vode
stavi se 20 cvetova. Ostavi se da odstoji 24h. Procedi se kroz gazu, a
zatom se doda 700 g šećera i jedan limun i limuntus. To se ostavi da stoji još 24
sata. Potrebno je povremeno promešati kako bi se šećer bolje rastopio. Nakon
što je odstojalo sipa se u flaše. Moze da stoji do godinu dana, a ukoliko su
cvetovi ubrani u pravo vreme sirup će biti kvalitetniji. Pije se razblažen.
Džem od bobica zove
Potrebno je : 1
kg zrelog ploda zove, 700ml vode, 1 kg šećera, 1 kašika limunovog soka, 1 kašičica mlevenog cimeta
Plodove oprati i
kuvati dok ne omekšaju, a zatim ispasirati (izgnječiti), potom procediti.
Vodu i šećer prokuvati, dodati proceđeni sok od bobica i kuvati 45 minuta.
Kada počne da se zgušnjava, dodati limunov sok i cimet i kratko prokuvati.
Odmah sipati u tegle i dobro zatvoriti.
Slatki liker od zove
Za 1 l likera
potrebno je 300 g bobica crne zove, 300 g šećera, 1 kašičica limuntusa, 125 ml
vode, 250 ml alkohola (96%, iz apoteke)
Zova se pomeša
sa šećerom i limuntusom i ostavi da odstoji 3 sata. Sve zajedno se stavi da se
kuva kratko dok ne počne da vri, nalije se voda i sipa u
flašu. Doda se alkohol, a flaša zatvori i ostavi da odstoji na sunčanom mestu
nedelju dana. Posle toga liker se procedi kroz gazu i naspe u flašu u kojoj
će stajati.
Pohovana zova
Pripremi se masa
za pohovanje: 7 kašika brašna, 1 dl piva, 2 žumanjka, sneg od dva belanca i
so. Umeša se žumance, pivo, so i brašno, a potom doda sneg od belanaca i
so. Oprane i osušene cvetove zove uvaljati u brašno,a potom i u testo za
pohovanje i spustiti u zagrejano ulje pa lagano ispohovati. Ovo jelo se može
jesti slano, ali ukoliko želimo možemo ga posuti šećerom u prahu ili u smesu
za pohovanje dodati dve kašike šećera. Za četiri osobe potrebno je osam cvetova
zove.
Нема коментара:
Постави коментар